Štitasta žlezda (glandula Thyreoidea) je endokrina žleda koja posredstvom svojih hormona (trijodtironin – T3 i tiroksin – T4) učestvuje u regulaciji osnovnih metaboličkih procesa i na rast i razvoj. Nalazi se u prednjem delu vrata ispred jednjaka i dušnika, sastoji se iz dva režnja koja su međusobno povezana centralnim suženjem (isthmusom) što joj daje izgled štita ili leptira raširenih krila.
Na lučenje i regulaciju nivoa hormona štitaste žlezde utiču hormoni hipotalamusa (tireotropin oslobađajući hormon -TRH) i hipofize (tireostimulišući hormon ili tireotropin -TSH) mehanizmom negativne povratne sprege. Hipotalamus registruje kada je nivo tiroidnih hormona u cirkulaciji smanjen i luči TRH koji stimuliše hipofizu da stvara i izlučuje TSH. Tireotropin (TSH) stimuliše folikularne ćelije da sintetišu tiroidne hormone i usmerava ih u krvotok, porast koncentracije tiroidinih hormona u krvi daje signal hipotalamusu i hipofizi da smanje proizvodnju stimulatora zbog čega se smanjuje i sinteza tiroidnih hormona u tiroidnoj žlezdi i na taj način se održava ravnoteža (homeostaza).
Danas su bolesti štitne žlezde jedan od najučestalijih javnozdravstvenih problema, koji zahvata značajan deo opšte populacije a naročito su česte u reproduktivnom periodu života, posebno žena (5-7 puta češće se javljaju kod žena).
Kada govorimo o oboljenjima štitaste žlezde važno je istaći da postoje poremećaji funkcije i građe štitaste žlezde, koji su najčešće udruženi, ali i ne moraju biti.
Najvažniji poremećaji funkcije štitne žlezde su:
Ubrzan rad štitaste žlezde, tj. prekomerno lučenje hormona štitaste žlezde u cirkulaciju (hipertireoidizam).
Najčešći uzrok ubrzanog rada štitaste žlezde je postojanje Graves Basedovljeve bolesti. To je bolest autoimune prirode a nastaje delovanjem antitela na folikularne ćelije i dovodi do njihove nekontrolisane stimulacije što za posledicu ima prekomerno stvaranje hormona štitaste žlezde. Ređe, uzrok može biti Hashimoto tireoiditis i to najčešće u svojoj prvoj (početnoj) fazi.
Drugi uzroci su postojanje nodozne ili polinodozne strume gde jedan ili više nodusa pojačano produkuje hormone (toksični adenom, toksična multinodozna struma). Takođe ubrzan rad štitaste žlezde može biti posledica upalnih procesa na štitastoj žlezdi, najčešće virusnog porekla ili u sklopu drugih autoimunih bolesti. Značajno je napomenuti da hipertireoidizam može biti jatrogene prirode usled prekomernog unosa joda ili zbog primene pojedinih lekova (Amiodarona-antiaritmik).
Najčešći simptomi hipertireoidizma su: poremećaji u srčanom radu (najčešće ubrzan ritam-tahikardija), gubitak telesne težine, prekomerno znojenje, nepodnošenje toplote, podrhtavanje tela (najčešće tremor ruku), gubitak koncentracije, nervoza, promene raspoloženja, nesanica, mišićna slabost, ubrzana crevna peristaltika (česte i najčešće vodenaste stolice), poremećaji menstrualnog ciklusa, opadanje kose i listanje noktiju.
Usporen rad štitaste žlezde (hipotireoidizam)
Nastaje zbog nedovoljne sinteze hormona štitaste žlezde ili njihovog neadekvatnog delovanja.
Hipotireozu mogu izazvati pormećaji na nivou štitne žlezde ( primarne) i njih čini 90% svih hipotireoza, hipofize ( sekundarne), hipotalamusa ( tercijalne).
Jedan od uzrok hipotireoze je atrofija štitaste žlezde u poslednjoj fazi autoimunih tireoidtisa,u najvećem broju slučajeva (oko 70%) hroničnog limfocitnog tireoiditisa (morbus Hashimoto) i manjem (20% ) morbus Basedowi. Hipotireoza može nastati jatrogeno: posle terapije radioaktivnim jodom, posle radioterapije vrata, u toku tireosupresivne terapije ili kao posledica terapije lekovima koji utiču na metabolizam joda, ali i zbog operativnog odstranjivanja dela ili cele štitaste žlezde.
Simptomi hipotiroidizma su: umor, slabost, pospanost, porast telesne težine, suva, gruba i hladna koža, nepodnošenje hladnoće, opstipacija, bezvoljnost do depresije, poremećaj menstrualnog ciklusa.
Poremećaji štitne građe (morfologije)
Najčešći poremećaji su uvećanje štitaste žlezde u celosti (difuzna struma) i postojanje fokalnih patoloških promena u vidu jednog ili više čvorova (nodusa) i tada je reč o nodoznoj ili polinodoznoj strumi. Moguća je i kombinacija ova dva poremećaja. Poremećaji građe štitne žlezde često idu sa poremećajem funkcije ali kao što smo već pomenuli, važno je istaći da ne moraju uvek biti udruženi.
Karcinom štitne žlezde je najčešći maligni tumor endokrinog sistema. Karcinomi štitaste žlezde se dele na: diferencirane (papilarni i folikularni) i nediferencirane (medularne i anaplastične). Iako je većina (95%) nodusa u štitnoj žlezdi benigna, otkrivanje nodusa (najčešće ultazvučnim pregledom) najvažniji je klinički znak koji može ukazati na postojanje karcinoma i zato zahteva ,ukoliko lekar proceni da je potrebno, dalje ispitivanje i praćenje.
Simptomi koji mogu ukazati na karcinom štitne žlezde su: pojava izrasline na vratu koja se tokom vremena uvećava, bol u vratu, otok limfnih žlezda na vratu, otežano gutanje (disfagija), otežano disanje (dispneja), uporan kašalj koji nije uzrokovan prehladom, promene glasa koje traju duže od tri nedelje.
Psihosomatski aspekt oboljenja štitaste žlezde
U praksi se sve više pažnje usmerava na psihosomatski aspekt ovih bolesti. Treba istaći da je stres (u vidu psihičkog ili fizičkog stimulsa) veoma značajan faktor (okidač) naročito u nastanku hipertireoidizma kod određenih struktura ličnosti (predisponiranih). S druge strane, ovo oboljenje je najčešće praćeno psihičkim manifestacijijama kao što su razdražljivost, nervoza, napetost, nesanica, anksioznost. Somatske smetnje koje prate anksioznost su načešće u vidu ubrzanog pulsa, ubrzanog disanja, znojenja, drhtanja, učestalih stolica, mučnina.
U slučaju hipotireoze mogući su poremećaji pamćenja, bezvoljnost, depresivna stanja pa čak i psihotične epizode-promene u ponašanju i psihičkom statusu (kod neprepoznate i dugo ne lečene hipotireoza).
Zato je značajno diferencijalno dijagnostički isključiti oboljenja štitaste žlezde u dijagnostici anksioznih, depresivnih pa čak i psihotičnih poremećaja.
Dijagnoza
Važno je još jednom istaći značaj blagovremenog otkrivanja, praćenja i lečenja bolesti štitaste žlezde jer se one u najvećem broju slučajeva, ako se dijagnostikuju na vreme, mogu uspešno izlečiti, lečiti i držati pod kontrolom. U suprotnom mogu dovesti do ozbiljnih poremećaja pa čak i do smrtnog ishoda.
Dijagnoza oboljenja štitaste žlezde se postavlja na osnovu anamneze (tegoba pacijenta), kliničkog nalaza, laboratorijskih analiza, koje najčešće obuhvataju određivanje nivoa hormona u krvi T3 (fT3), T4 (fT4), TSH , određivanje At ( anti TG antitela, anti TPO antitela ), markera (tireoglobulin, kalcitonin).
Takođe, ehosonografski – ultrazvučni pregledštitne žlezde (najdostupnija, najjeftinija, bezbolna, dijagnostiča metoda koja ne zrači i može se ponavljati više puta bez posledica) nam daje dodatne važne informacije o samoj strukturi štitne žlezde kao i o karakteristikama fokalnih promena ukoliko one postoje. Ukoliko lekar, na osnovu dobijenih rezultata, proceni da je potrebno, pacijenta upućuje endokrinologu na dalje lečenje, a endokrinolog može indikovati i invazivnije dijagnostičke metode (scintigrafija, biopsija…).
PRIDRUŽITE NAM SE